Dobrodošli u moju priču

Moje ime je Ljiljana Kostić. Godinama me zovu Liliana, posledica života u tudjini.

Ja sam ona devojka koja mnogo voli priče. Ona što ih čita od pete, piše od sedme, a živi od petnaeste.

Ja sam ona neobična osoba što je živela u Nigeriji sedam godina, a osim toga u još sedam država. Ona što je odrastala u Srbiji devedesetih godina kad si o snovima mogao samo da sanjaš .

Ona što je odbila da prihvati da “velike stvari postoje tamo negde na drugim stranama sveta i da se dešavaju drugima” i da treba da se pokori standardima koji su joj nametnuti.

Ja sam onaj sanjar. Onaj pesnik. Onaj umetnik. Ona “uspešna” biznis žena, koja je slučajno upala u korporativni svet i tu neočekivano bila dobra, jer je tako zelela.

Ja sam ona što je pravila limunade ceo život, ona koja nikad nije odustala i uprkos lošim prognozama i statistikama gradila novi svet golim prstima.

Ja sam ona osoba koja ne podnosi nepravdu, pravila i zonu komfora.

Al voli da luta, da uči, da deli, da daje, da voli.

Ja sam ona koja nestaje kad je realnost i običnost salome. Bežim u knige. U druge gradove. U svoje priče. U muziku. U ljubav.

Ja sam ona večno zaljubljena u zalaske sunca, u poglede, u svetla gradova, u neobične ljude, u likove iz knjiga i prve jutarnje kafe.

Ona, malo “luda” osoba koja voli mnogo da razmišlja, obožava duboke razgovore i prisne odnose.

Ona što veruje u čuda, u lepotu, u srodne duše, u ljubav i u magiju.

Ja sam ona žena koja ništa ne zna da radi umereno, pa tako voli celim bićem, smeje se glasno, priča mnogo, radi da iznemoglosti, i ne da se svakodnevnici.

Devojčica koja još uvek veruje u bajke, voli da se ljulja i pravi balone od sapunice, veruje da su svi ljudi dobri i da uvek postoji srećan kraj.

Još uvek pokušavam da živim po svojim pravilima.

Još uvek sanjam velike snove.

Još uvek bezim iz zona komfora.

Još uvek učim i delim naučeno.

Još uvek tražim magiju u svemu što radim.

Još uvek volim.

Još uvek pišem.

Još uvek delim svoje priče.

Hvala vam što ih volite.

Liliana K