Ljiljani u Beogradu (povratak korenima)

Sredinom maja izuzetno neobične 2020. godine, šetala sam Njegoševom ulicom. Ta ulica mi je od detinjstva bila jedna od omiljenih u celom gradu, ne znam još uvek zašto. Zgrade su još ovek stare i dominira arhitektura kraljevine, a ne socijalistička, pa se nešto lepo budi u meni. Bezbroj malih, tipičnih beogradskih kafića je po trotoarima, i graja ljudi u njima daje neku kosmičku živost koja nigde drugde na svetu postoji. I zelenilo, da. Drvoredi su predivni.

Bilo je to onih dana u maju kada je ceo Beograd magično mirisao na lipe. Nedelju ili dve pre nego što će ceo da počne da smrdi na rasute fekalije. Samo jedna od čari beogradskih kontrasta. Spustila sam se ulicom do prepunog Cvetnog Trga, prošla pored Beogradjanke, Terazija, i završila na Trgu Republike. Sela sam tu u jedan kafić, baš “kod Konja”, da uživam u lepoti grada iz oka turista. Kada sam bila mala, često su me roditelji dovodili ovde. Nama, deci sa Konjarnika je to bio dogadjaj, znate, da pojedemo kup na Trgu. Sada ovo mesto pripada turistima, uglavnom. Ili zalutalim Beogradjanima kao što sam ja bila tog dana.

Znate šta mi je konstantno upadalo u oči dok sam posmatrala okolinu? Ne renoviran Trg, ne pozorište, ne muzej, ne fontane, već žene. Ah, te fascinantne Beogradske žene Nigde, ali nigde na svetu ne postoje lepše žene nego kod nas.

Kada neko kaže ovakvu vrstu tvrdnje, mora nečim i da je pokrije, pa tako bih i ja naglasila da sam proputovala dosta. Ne da se hvalim, nego da pojačam istinitost svoje tvrdnje. Ne postoje nigde žene kao kod nas, tačka.

Bilo je podne i sve su prolazile sredjene kao da su krenule na svadbu, što je jednom primetio moj drugar stranac. Mlade, stare, visoke, niske, krupne i sitne, svaka je nosila neku posebnu lepotu za kojom nisi mogao da se ne okreneš. Ni ja, koja sam žensko i ne idem na tu stranu, a mogu tek da zamislim kako je muškarcima, posebno onim mučenim strancima koji ovako nešto nisu imali priliku da vide.

Zašto je to tako? Da li se sve preterano sredjujemo i vodimo računa o sebi jer je konkurencija prevelika pa se takmičimo jedna sa drugom? Da li je možda zbog manjka muskaraca? Ili manjka prilika? Zbog stalnog života na ivici egzistencije? Da li time prkosimo takvom načinu života? Mozda iz nas govori onaj srpski inat o kom je Momo Kapor pisao- “možda neću postati Holivudska diva, ili izaći iz svoje garsonjere u desetospratnom soliteru u kojem je još uvek nameštaj moje mrtve babe iz osamdesetih, možda niko nikad neće primetiti moju inteligenciju i bezbrojne talente, možda neću postati Majka Tereza, možda idem da jurim tamo nekog tipa koji sa tridest, četrdeset još uvek zivi kod mame i svako veče sa drugarima igra Pes, ali bar ću da izgledam kao mis Univerzuma i za mnom će se okrenuti i muško i žensko!” Ili nam se jednostavno nameću pogresne vrednosti? Ko će ga znati šta je, ali taj beogradski duh nas definitivno tera da budemo lepe, ako ništa drugo.

Ponosni smešak mi je nestao sa lica. I onda sam osetila neizmernu tugu. Kako je to, u stvari strašno. Bezbroj magičnih žena, ali i muškaraca, da ne budem pristrasna, sa ko zna kakvim talentima i pričama, možda nikad neće imati ništa više od, daj Bože, 50,000 dinara plate i gomilu dugova za kredite zato što je rodjeno ovde. U ovoj zemlji. U Srbiji. Ove moderni inspirativni gurui i internet citati nam često kažu da možemo da budemo šta god poželimo. Ali želje mogu biti vrlo ograničene kad si rodjen na odredjenim tačkama na planeti. Pokušala sam da skrenem misli jer mi je dosta bilo bedaka za ovu godinu. Ma, za ceo život.

“Zašto sam morala da se zaglavim baš u Beogradu za vreme korone”, pitala sam se dok me je nešto i dalje stezalo oko srca. Zašto sam morala da se nadjem baš ovde, na mestu koje volim najviše na svetu, a u isto vreme ga tajno prezirem? Godinama sam ga izbegavala, dolazila samo na nedelju, dve, i evo me sad ovde, bez nade da ću uskoro da izadjem. Uzdahnula sam i pomislila koliko ga volim, uprkos svemu.

“Kako to toliko voliš svoj grad, a napustila si ga?”. “Zasto si otišla kad ga toliko voliš?”, pitanja koje sam bezbroj puta dobila od ljudi kad im kažem da ne postoji ništa lepše od Beograda, ništa uzbudljivije, ništa svetije i kako nijedan grad na svetu nema dušu kao Beograd.

Ja sam uvek imala vrlo komplikovanu vezu sa ovim gradom. Volela sam ga kao ništa na ovom svetu. Beograd je za mene lično bio kao neki loš momak. Znate onaj, toksičan, koga volite do koske a koji u vama probudi sve ono najgore. Koga odlučite sto puta da ostavite i nikad ne uspete da mu se ne vratite. Beograd je kao onaj loš momak koji vam uvek da šta vam treba ali nikad više od toga, nikad dovoljno. Koji vam da dušu, uzbudjenje, avanture, pivo pored reke, neponovljivi humor, smeh i jedinstveno razumevanje. Ali vas navodi na grehove, na tugu, na melanholiju, na setu, na očaj. Sa njim se uvek osećate kao da vam je budućnost neizvesna, kao da niste sigurni, i da ne možete ni u ludilu da sanjate neke velike snove. A opet bez njega i veliki snovi nemaju vrednost.

To je meni Beograd. Večno sam za njega vezana karmičkom niti. On je ja, a ja sam on. I nikad nismo uspeli da budemo srećni jedni sa drugim, a ni jedno bez drugog.

Sto puta sam iz njega otišla. Nisam mogla da gledam šta mu rade. Kako ga uništavaju ulice, loši momci, ljige, ekonomske situacije i političke nestabilnosti. Nisam mogla da verujem da u njemu “za ideale ginu budale”. Nisam mogla da gledam kako mu ubijaju budućnost, jedu snove, skrivaju prilike i daju ih nekim drugim ljudima, nisam želela da budem deo toga. Nisam želela da postanem prosečna, kao sto je on postajao.

A nisam volela ni ono što sam ja uvek sa njim i u njemu postajala. Nikako, ali nikako to nisam volela.