Intelektualna uličarka (prvi susreti sa polarnostima)

“Odakle si?”

“Sa Konjarnika”

“Koje si godište?”

“Devedeseto”

“U koju si školu išla?

“ćirilo i Metodije u Učiteljskom naselju, pa u Filološku, al sam u trećoj godini srednje otišla u Ameriku.”

Ovako se nekako upoznajemo u našoj rodnoj zemlji. Ovde sam devojka sa Konjarnika. Ljudima ne moram da objašnjavam šta to znači, jer podsvesno svi znamo, samo o tome ne razmišljamo. Odrasla sam u socijalističkom soliteru u naselju koje bi u Americi nazivali Getom, i bežali od njega. Al tako je većina nas odrastala, pa nam to nije ništa čudno, zar ne?

U zgradama gde je bilo previše stanova, u svakom stanu minimum četvoro ljudi različitih društvenih i ekonomskih staleža, gde si mogao da čuješ lagano kako komšija iznad pušta vodu nakon obavljene nužde, kako se komšije u stanu pored svadjaju oko para. Lako si na svojoj terasi mogao da nadješ par gaća koje nisu pripadale tebi a koje su pale sa terase iznad, ili mrve koje je neko sa krpe koje je neko posle ručka, “odozgo” istresao u tvoje ognjište. To je značilo da dok sam još bila detence, visila sam po zadimljenim prostorijama, na slavama, u kafanama, u glasnoj muzici i medju pijanim ljudima.

To je značilo da sam sa nekih pet godina išla mami i tati da kupujem cigarete (LM crveni i plavo Rotmajns, još uvek pamtim) u dragstoru prekoputa zgrade u prometnoj Ustaničke ulice. U dragstoru čiji su rafovi bili prazniji nego naši frižideri.

To znači da sam sa sedam godina prolazila kroz mračne, popularno nazvane “narkić – parkiće”, na putu do i od osnovne škole, sama.

Na kraju, Filološka gimnazija u mom predstavljanju je značila da sam bila odličan djak, sanjar, uprkos manjku popularnosti naše sorte, jer sam išla u “štrebersku školu”.

Ovo je sve nekako bilo nama normalno. Bilo nam je normalno da ne kažemo “molim” prodavačici kada kupujemo nešto. Godinama su me po različitim tudjim zemljama trenirali da moram da kažem “please” kada nešto tražim. Jednostavno nije islo.

Volela sam Beograd jer sam u njemu bila ja. Moj grub, pomalo muževan glas, što od genetike, što od viška testosterona , što od ranog unošenja duvanskog dima kroz glasne žice, bio je normalan. Moje oštre crte lice nisu bile zlobne. Moj ton je bio sasvim običan, a ne bezobrazan. Moj način izražavanja nije bio nekulturan. Moj stalni sarkazam kao šaljivi način preživljavanja svakodnevnice nikad nije pogrešno protumačen, već se na njega uglavnom odgovoralo sarkazmom, koji mene ne bi uvredio, već zabavio.

Sa druge strane, više sam volela sebe u inostranstvu. U inostranstvu nisam morala da budem ta ja – “Dženi iz bloka”- već sam mogla da budem “ova druga ja” koja sam silno želela da budem. Nejasno? Recimo, strancima nisam morala da objašnjavam zašto idem kod terapeuta, to je tamo normalno, nekako, društvena odgovornost. U inostranstvu sam mogla da budem štreber, a da me niko ne gleda kao “luzera” već kao fascinantnu, inspirativnu pojavu. U inostranstvu sam mogla da kažem kako volim poeziju, a da se niko ne podsmeva mom sanjarskom duhu prepunom emocija. U inostranstvu sam mogla da budem ova emotivna ja, koja voli ceo svet i želi da ga menja, da učini dobra dela, a da niko ne misli kako sam budala, zanesenjak i kako “džaba krečim”.

Nisam morala da budem dete rodjeno za vreme rata, ono što su ga uvijali u pamučne pelene, sa teškom životnom pričom, razvedenim roditeljima, bombardovanjem, i borbom za osnovnom egzistencijom iza sebe. Mogla sam da budem sve što poželim.

Večni rat mojih polarnosti, počeo je još u osnovnoj školi, kada su pokušavali da mi objasne da osoba koja sluša Nirvanu i Ganse ne može da bude i “fenserka” u isto vreme; Kako nije normalno da čitam šekspira i Dostojevskog i slusam Sinana i šaka; Kako sam “čudna” jer idem i na koncerte klasične muzike u Kolarcu a i u Trezor. Ko će tinejdžerki da kaže šta da radi a da se “uklopi”? I u koju grupu da se uklapam? U “fensere” ili “metalce”? U klabere ili intelektualce?

Zašto nam od malena traže da pripadamo jednoj grupi, da biramo jednu vrstu nečega što ćemo da volimo?  U srednjoj školi sam se zabavljala sa jednim momkom koji je bio malo stariji od mene.

Taj dečko, zvaćemo ga “Potencijal 1”, koji je voleo da se hvali time da je visoki intelektualac, na preteškom fakultetu, i prepun nepotrebnih informacija o različitim oblastima, mislio je da je “bogom dan”. I ja sam tada mislila da je on bogom dan, ako ćemo iskreno i ložila sam se na njegov “intelekt”.

Elem, u nekoj našoj raspravi (a bilo ih je mnogo, jer to rade “intelektualci”), čini mi se, na temu perioda Renesanse u umetnosti, silno se naljutio na mene, jer se ispostavilo da sam ja bila u pravu oko neke godine ili slične gluposti. U besu, povredjene sujete mi je bezobrazno rekao kako ne ide da budem “intelektualna uličarka”, kako mogu da budem samo intelektualka ili uličarka.

Bila je hladna jesenja noć, neki kasni Novembar, i sedeli smo na mokroj klupici u Studenjaku i pušili plavi Pall Mall iz moje pakle. Sećam se da sam se tada dramatično pokupila i zauvek otišla od njega. Strašno me je povredilo to što mi je rekao da sam uličarka.

Mnogo kasnije sam shvatila da nema ničeg lošeg u tome. Sve mi Beogradjanke smo, jebi ga, igrom slučaja morale da budemo “uličarke”. Sedele smo na hladnim školskim betonima i delile jednu cigaretu, nosile jedne iste farmerke i duks godinama, krile se po ulazima i žbunovima Kalemegdana, smelo isle kroz zamračene prolaze, jer tuda smo morale da prodjemo, pešačile desetinama kilometara ili gurale manijake koji su se češali o nas po prepunim gradskim autobusima ili trolama. Naučile smo kako da “budemo namazane”, kako da radimo, kako da nikad ne molimo, da budemo svoje, i da ni od koga ne zavisimo.

To su uličarke. I uličarka i intelektualka sam postala. Mogu da budem sve što ja hoću, ma koliko nam društvo govorilo da neke dve stvari ne idu zajedno.

Ali kako da pomirim tu stranu mene sa onom koja sanja velike snove? Kako da sedim u nekom zadimljenom Beogradskom lokalu okružena ljudima koje volim, rakijom i uz tamburaše pevam “Ja sam Jugoslovenka” radujući se životu, a da u isto vreme menjam svet? 

Liliana K