Nikom život nije sredjen

Iznenadjenje! Niko nema “sredjen život” i niko nema sve pod kontrolom. Ne znam kome je potrebno ovo danas da čuje, ali meni, sigurno. Svaki dan.

Možda su nas društvene mreže ubedile da ljudi imaju sve što požele. Ili da tako treba da bude, da svi treba da radimo ka tome da postignemo neke više ciljeve. Ali, istina je, da je život mnogo komlikovaniji od toga, i da je nepredvidiv i haotičan, i da u suštini, apsolutno ništa nemamo pod kontrolom.

Kako sam sama odrasla u nestabilnom okruženju, uvek sam stremila ka tome da “sredim svoj život”, i bukvalno sam opsesivno planirala šta ću kad da radim i kako želim da moj život izgleda. često i na uštrb svog zdravlja, što psihičkog, to fizičkog, rintala sam svaki dan da bih postigla sve svoje, nekad i nerealne ciljeve, ne bih li dobila lažan osećaj da imam sve pod kontrolom. Kada sam otišla u Nigeriju  i tamo “pronašla sebe”, svaki dan sam naporno radila ka velikim ciljevima i idejama i imala sam ceo svoj život isplaniran.

A onda se desila pandemija i niz dogadjaja u privatnom životu koji su me naterali da usporim i bacim dublji pogled na svet. Konačno sam morala sebi da priznam (što je ujedno i najteže), da većinu stvari koje sam mislila da želim- uopšte ne želim, da život koji sam imala isplaniran, i nije baš “sve to”.

Zašto je najteže sebi priznati da nismo srećni ili ispunjeni gde smo mislili da ćemo biti? Jednostavno, to znači -PROMENA. A niko se baš ne raduje promenama ni izlasku iz zone komfora, da budemo realni. Promena dalje znači otkrivanje pravih želja (koje takodje ne moraju zauvek da traju), napuštanje poznatog, početak nepoznatog, mogućnost grešaka i strah. Pre svega strah od novog, nepoznatog, neuspeha, osuda… A često smo umorni da opet počinjem sve nanovo, zar ne?

Kako sam morala da priznam sebi da želim da menjam život, a polako sam priznavala i drugima. Imala sam neki blagi osećaj krivice, jer kako da objasnim sebi da je u redu da Generalni Menadžer internacionalne firme, sa dobrom platom i nekom vrstom sigurnog života, to ne želi više? Zar to nije nezahvalno? Zar nije “strašno” da neko ko je odrastao u Srbiji devedesetih i ima sve što mnogi žele, ne želi to? I da li je sav moj životni rad bio uzaludan?

Preispitivala sam sebe celu 2020-u, a onda sam počela da ispitujem druge ljude. Pricala sam sa svojim prijateljima i poznanicima, i znate šta sam shvatila? Niko nema pojma šta radi, u suštini.

Kada sam u decembru otišla u Nju Jork i provela vreme radeći sa poznatim umetnikom, tek mi je tada bilo jasno- ljudi, uspešni po društvenim standardima, kao i ovi manje uspešni, većinu života nemaju ideju šta rade. Ali plivaju. Pokušavaju. Padaju. Ustaju. I taman kad misle kako drže stvari pod kontrolom, život zna da pokaže suprotno. Desi se, na primer, pandemija. Ili neka bolest. Odu bliski ljudi. Dobijemo anksioznost. Padnemo niz stepenice. Odakle nam uopšte ideja da možemo da držimo sve pod kontrolom? Ljudska arogancija!

Zato sledeći put kada na instagramu osetite nemir, jer mislite da je neko “bolji od vas”, setite se da:

1. Filteri menjaju strukture lica
2. Aplikacije mogu da smanje struk i povećaju grudi
3. Ljudi nose markiranu garderobu a nemaju dinar u novčaniku
4. Internet citati su ubedili razne ljude da su pametni
5. Bogataši nemaju nikog ili ne plaćaju alimentaciju
6. Parovi u pidžamama sa istim dezenom se svadjaju
7. Nasmejani ljudi plaču
8. Mnogi misle da je znati horoskopske znakove isto što i spiritualnost
9. Poznate ličnosti se ne kupaju
10. Cela aplikacija je gomila laži

Nasmejte se danas, i setite se da nikom nije život sredjen, i da život nike trka ni takmičenje, usporite i uzivajte u blagodetima koje trenutno imate, jer sutra možda neće biti tu.