Šta bismo sve uradili da se ne plašimo?

“Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti”. – Ivo Andrić

Bliži se kraj još jedne lude godine i kako svi sumiramo šta smo sve postigli, šta nismo, šta nam se dogodilo i kako dalje, meni se ova tema straha stalno nameće.

Pre neki dan smo moja najbolja drugarica I ja ćaskale, i kako se svaki naš razgovor pretvori u neke “duboke” filozofske teme o egzistencijalnim pitanjima i smislu života, došle smo, usputno, do straha.

Ja sam joj se “žalila” kako osećam kao da me sve u životu zanima i sve bih volela da probam, ali da mi i skoro sve stvari, mesta i ljudi brzo dosade, pa stalno imam taj neki nemir, potrebu da menjam.

Ona mi je onako prosto odgovorila: “Mislim da nisi baš tu jedinstvena, većina ljudi upada u periode kad im sve dosadi, ali nema hrabrost da nešto tu promeni.”

Par dana nakon toga sam razmišljala o ovome. Da li svi upadamo u kolotečine, ili nam je dosadno, ali se plašimo promena?

Naravno, svi koji me znaju kažu za mene kako sam hrabra, kako sam povukla poteze koje mnogi ne bi i većina bi baš tu reč “hrabrost” i upotrebila da me opiše.

Da li ja mislim da sam hrabra? Mislim da jesam. Da li me je često strah? Apsolutno. Mislim da je Džordž Martin rekao da ne može čovek ni biti hrabar ako nije uplašen.

Kada pričam svoju životnu priču, pa kažem ljudima kako sam sa sedamnaest otišla u Ameriku, pa Englesku I tako dalje, da bih se na kraju “usudila” da odem u Nigeriju I ostanem tamo skoro sedam godina, to zvuči kao da je bilo jednostavno, kao da se ničeg nisam plašila, kao da je sve išlo kao podmazano. Kao da sto puta nisam pala, olupala se i propala.

Kada je počela 2020. godina i sa njom pandemija, ja sam tada shvatila da više ne želim da radim u korporativnom svetu puno vreme I da budem na “visokoj poziciji”. Shvatila sam da želim više svog vremena da posvetim pisanju, umetnošću, hobijima, da uradim sve neke stvari o kojima sam oduvek sanjala a stalno govorila :”Jednog dana ću”.

Ta odluka mi je pala mnogo teže nego što sam mislila. Osim straha koji se manifestovao u različitim oblicima, takodje me je grizla savest. “Devojčica rodjena devedestih kad je izgledalo da neće biti nikakve perspektive za nas, kako me nije sramota da pomislim da napustim sjajnu karijeru i novčanu sigurnost?”, samo su neke od stvari koje sam grubo govorila sebi.

Zar to ne bi bio i neuspeh, znaš, krenuti sve nanovo “u ovim godinama”?

Moj strah se pojavio u formi podsvesne samosabotaže, pa sam tako dobila ono što se na engleskom zove “writers block” ili ti, mesecima nisam mogla više reč da napišem.

Usedela sam se u Srbiji, gde sam bila “zaglavljena” za vreme korone, i upala u neku kolotečinu, poznatiju kao zona komfora. Trebalo mi je malo vremena da nateram sebe da se pokrenem i da otputujem u Ameriku “za praznike”. Tamo mi se ukazala prilika da radim na projektu za jednog poznatog umetnika, pa sam odlučila da provedem malo vremena u Americi, i da probam da radim u drugačijem sektoru. Kad se projekat završio (ne kako sam zamišljala), ja sam shvatila da ću da probam malo da živim ovde. Jedino što me u životu plaši više od neuspeha je da nešto što želim nikad ni ne probam.

Ove godine sam prvi put u životu dobila anksiozni napad. Mislila sam da znam šta anksioznost znači, ali ove godine sam naučila da ništa o tome nisam znala. Da li sam uspela to da prebrodim? Jesam. Uz mnogo truda, prisutnosti, čitanja, razgovora i rada. Da li me je I dalje strah? Uvek. Najviše na nesvesnom nivou.

Većina nas nikad neće pomisliti da nešto ne radimo jer se plasimo. Naš mozak odbacuje “strah” kao reč i emociju, pa kreira druge načine da iz straha ne uradimo ono što želimo. (dala sam primer samosabotaže, nemogućnosti da se pokrenemo, izgovori…) I sama anksioznost je ništa drugo nego “fensi”, tačnije stručni izraz za strah. Najbitnije je postati prijatelj sa svojim strahovima, identifikovati ih i prihvatiti da postoje.

I tako svaki dan u strahu, ja pravim korak po korak. Pronašla sam alatke koje “rade” da nekako prevazidjem strahove i živim život koji želim i koji me ispunjava. Takodje, nagrade su uvek velike.

I šta bismo sve uradili da se ne plašimo? Kakav bismo život živeli da nas nije strah? Kakva se magija nalazi izvan zone komfora? Da li želim to da saznam?

To su samo neka pitanja koja sebi svaki dan postavim.

Ja često pomislim kako sam bila mnogo hrabrija kad sam bila mladja, ali znam da je to posledica neiskustva. Kad smo deca pentramo se po drveću, padamo, stavljamo prst u vatru, pa kad se povredimo više ne smemo. To se dalje nastavlja u zrelim godinama u drugačijim situacijama. Svi zbog patnji, povreda i neuspeha postajemo mnogo oprezniji.

A šta bi se desilo kad bismo se usudili da pitamo sebe:

“Koji su to moji snovi propali jer nisam bio dovoljno hrabar?” “Ima li nešto što bih sad želeo da promenim ili uradim ali se plašim da probam?” “Da li je stvarno kasno/nemam vremena/nije moguće ili se samo plašim neuspeha?”

Za kraj, volela bih da podelim sa vama nešto što sam skoro videla na internetu što mi je izmamilo osmeh na lice. Jedan glumac je pobedio na takmičenju gde je trebalo da od samo pet reči napravi najbolju motivacionu frazu. Njegova je glasila:

“Uplašen? Okej. Uradi to uplašen!”

Meni je ovo novi moto za narednu godinu! U to ime, živeli!

LjK